ЛИТЕРАРНО СТВАРАЛАШТВО

Литерарна секција годинама привлачи и окупља талентоване, оригиналне и креативне ученике који своје идеје, снове и маштања изражавају у најљепшим формама писменог изражавања, како поетским, тако и прозним. У оквиру литерарне секције покренут је курс креативног писања који омогућава полазницима да усаврше свој језички израз на нове и необичне начине, тражећи стваралачке мотиве у природи, свакодневном животу и повезујући књижевност са другим врстама умјетности. Безброј пута су чланови литерарне секције посјетили занимљиве ликовне изложбе, филмске пројекције или позоришне представе и имали прилику да осјете, опишу или критикују оно што се дешава на културној сцени нашег града. На тај начин сваки члан литерарне секције постаје не само активан у ваннаставним активностима школе, већ има и прилику да промишља о промјенама у друштву и буде њихов креатор и покретач.

Ментор: Сања Бабић, проф

Ученички радови:

Д. Ф. К-у
МЈЕСЕЦ ОГЛЕДАЛО

И режи
причај
декламуј
Ил’ лај

жваћи
очњацима
ил’ уједај
сјекутићима

и одбаци
младунче
ил’ убиј
сина

гутај
крв
ил’ дегустирај
вина

не помаже пиће
остаје исто
човјек је
човјеку вук
вук вуку
можда човјек
а вук (у) човјеку људско биће

ДАНИЈЕЛ ВИДАЧАК IV-3

Исповијест

Суза тиха али јасна.
У њој цијело моје јаство спава.
Излила се и лако згасла
У кошмару заборава.

Била си као сан,
Као трептај, као најљепши дан
И отишла у вјечни сан.

Зашто си била најљепши цвијет овога свијета?
Зашто си отишла, моја Дунђерски Ленка?
Зашто си била моја чежња тиха, љупка?
Зашто си отишла, моја Вера Павладољска?

Недостајала си ми и крај мене кад си била,
И својим очима о новом прозорју снила.
Ал највише душу трза то што више „ниси“ већ си сада само „била“.

Бојана Кончар IV-1

„Треба живјети тако да увијек будеш заљубљен у нешто“

Замисли свјетлост и затвори очи.
Замисли хладноћу у самоћи.
Замисли само тишину око себе,
тако је мени увијек без тебе.

Без тебе замислити живот не могу,
за тебе се молим сваки дан Богу.

И тихо, тихо тече ријека,
моје срце само тебе чека.
Моје очи само тебе траже,
а усне шапћу све најдраже.

И колико прозора има двор,
колико иглица има бор,
и колико звјездица на небу сја,
толико те волим ја.

Есма Џамастагић IV2

Психолошке и моралне кризе главног јунака "Злочина и казне" у роману Фјодора Михаиловича Достојевског

Фјодор Михаилович Достојевски, захваљујући његовом маестралном стилу писања и изузетној филозофској и интелектуалној дубини књижевне грађе, уврштен је у ред не само најзначајнијих руских писаца, но у ред најбриљантнијих књижевних умова свих времена. Психолошки и социјални профил његових ликова извајан је до највишег степена виртуозности што је најпримјетније у класику "Злочин и казна".
Главни лик овог романа Родион Романович Раскољников представља умјетнички мозаик књижевне генијалности Достојевског и филозофске визуре Фридриха Ничеа.Наиме. Од почетка романа главног лика прогања трагедија властитих мисли и филозофских аспеката, што је претходило како физичком чину-злочину (убиству бабе) ,тако и психичком чину-казни (дубокој моралној и психолошкој кризи јунака).
Главни лик свим својим бићем грли амбис између непомирених крајности-добра и зла. Таква психолошка позиција огледа се и у коријену његовог презимена-раскол између болести и здравља, друштвене прихваћености и неприхваћености, нормалног ,просјечног студента и човјека задојеног и опсједнутог властитом идеологијом. Његов филозофски став се темељи на постојању одабраних, натпросјечних људи, којима је у име властитих идеала дозвољено вршити разне злочине и преступе како би те идеале испунили. Догађај који га је довео до саме маргине егзистенције-убиство бабе је требао послужити као крунски и кључни доказ потврде да је он надчовјек. Но,испоставило се да је то био извор и матица свих његових проблема,патњи и јада. Физичко клонуће главног лика након убиства представља благи наговјештај свих психолошких турбуленција које су услиједиле.Првенствено,гради непробојну изолацију од спољашњег свијета,те се тиме интензивније заплиће у мисли и претпоставке да га сви већ сматрају за кривца и убицу. Овакве мисли, потпомогнуте физичком слабошћу , га издвајају од обичног пука. За њега се напротив не може рећи да је у суштини лош човјек. Он помаже пријатељу Мармеладову, али одбија помоћ од стране својих вољених-мајке, сестре, пријатеља Разумихина. Такви поступци управо показују његову рањивост и повријеђеност-он не жели да разочара и изневјери себи блиске особе. Интелектуалац руске омладине погођен социјалном кризом је убио бабу лихварку,која се богатила на туђим мукама. Тим чином је окончао живот бабе, али је пресудио себи и убио своје морално бивство у јеку младости. Прије убиства је био опчињен идејом о надчовјеку, али послије тог почиње прави морални и психички крах и колапс.Долази до спознаје да,уколико је надчовјек, то би истински знао и осјећао и не би требао провјеравати на тако груб и језив начин. Он схвата да је уништио своју младост, али и даље не жели злочин признати јавно. Ипак, његов највећи апсурд, бесмисао и чистоту доказује и то да се није користио украденим бабиним благом, већ га закопао далеко од себе, симболишући тиме раскид са својим злочином. У његовој души станују двије,по супротности изграђене личности-невина и доброћудна (која спашава Дуњу од несретног брака) и она мрачна и трагична (која га удаљава од признања злочина). Сукоб ове двије личности представља кључни психолошки вртлог-из којег израњају трауматичне ноћне море,халуцинације и психолошке илузије о томе да га сви без доказа криве. Његова недосљедност у понашању га одваја од класичног концепа убице, али и апстрактног надчовјека, што у коначници и признаје да није. Моралне дилеме и преумљења разрјешава сусрет са Соњом, кад падајући ничице пред њом,први пут се јавно суочава са посљедицама учињеног. Сусрет двије повријеђене и дјелимично морално унакажене душе ,представља симбол спаса и заједничког дизања из прашине и пепела прошлости. Вођен светим симболом хришћанског спаса и покајања,признаје злочин, бива осуђен на сибирско заточеништво и робију. Затвор за њега не представља кавез,већ Дантеово чистилиште, које ће залијечити његове ране. Друштво се сажалило над судбином младића, који је раскрстио са нормалним животом прихватајући болну и несретну теорију.
Раскољников не представља искључиво главног јунака романа, већ и симбол покајања, самоуништења и патње. За читаоце је најбитнији симбол који Раскољников носи заправо опомена. Опомена да се не изгубимо у својим властитим нахођењима због којих нико не смије страдати. Он је опомена да злочин, без обзира на степен озбиљности, остаје вјечна, крвава и неизбрисива мрља у моралу и историји човјечанства. А казна, она представља цјелокупни живот послије злочина, живот трновит и пун патње и бола. Стога, ни злочином без казне не можемо доказати ништа, поготово не урођену супериорност над цјелокупним човјечанством.

Селма Будимлић IV-1

АЗРА

Тамо далеко, на истоку,
У давна времена бијаше,
Да мјесто љубави, борби оду,
Јунаци што у љубави не успијеше.

Страст их је нагнала жустра,
Да им у боју прођу дани.
Сад су њима срца пуста,
Нико их не зове „драги“.

Тако бијаше јунак Селим,
а Ајша му драга била.
Ал’ бијаше и један везир,
Што им ломи ашик крила.

Селим од љубави побјегао,
борац такав у пустош зађе,
док је оком трепнуо,
Душа му у џенет зађе.

Та му душа и сад лута,
Још тражи војник љубу своју,
Ал’ не зна Селим, велик’ јунак
да је срце давно дао пустом боју.

Данијел Видачак III-3

ИСУС ХРИСТОС-АЛБАТРОС СВОГ ВРЕМЕНА

Шарл Бодлер у својој пјесми "Албатрос" на симболистички начин представља као албатроса човјека који је осуђиван од стране друштва ради својих идеја и позитивних дијела.
Много је албатроса кроз историју човјечанства. Један од највећих албатроса био је Господ Исус Христос. За многе је он само пуки мит. За већину ипак алфа и омега, почетак и крај. Читав свој живот живи мирно и спокојно проповједајући свога Оца као јединог и истинитог Бога. Због тога бива прогоњен и мучен од политеистичких Римљана чија је империја за вријеме Исусовог живота била на врхунцу моћи. Они нису могли погледати истини у очи. Истина је била ријеч Исусова, ријеч да је Бог само један и да је он син Његов јединородни од Оца рођен. Ова ријеч га је скупо коштала.Због ње бива страдао и погребен. Нису римски императори и војници били једини који су одбацили Исуса. То је урадио и народ његовог времена .Они су га назвали лажним пророком, а то је цех који се и данас плаћа. Најважнија историјска фигура, Богочовјек, у своје вријеме је био одбациван и понижаван, а данас га гледамо са дивљењем. Њему се молимо када нам је тешко, иако је због откупа наших гријехова пострадао И био разапет. Због нас је и васкрсао.
Исус Христос има много назива: Бог, Богочовјек, Син Божији, Месија, Пророк, Назарећанин, Бесмртни. Он је такође и албатрос на крилима чије вјере једино можемо достојанствено стати пред Бога и покуцати на врата раја.

Немања Кезија III-4

„НЕ ДИРАЈТЕ МОЈЕ КРУГОВЕ“

Албатроси су оличење моћи, снаге, слободе, љепоте, вјечности, они су господари неба, господари свога живота. Својим снажним крилима они контролишу сваки свој жвотни подухват. Није ни чудо што ми, људи, поистовјећујемо неке наше великане са овим јединственим бићима. Нажалост, живот једног албатроса најчешће заврши трагично, јер они неискварени живе у исквареном свијету.
Да ли су сви људи албатроси? Нису, јер то зависи колико ће маште употријебити, колико ће себе и своје енергије дати за свој рад и циљ. Један од примјера албатроса у човјечанству јесте Архимед. Архимед је био грчки физичар, астроном и један од највећих математичара старог вијека. Његови доприноси на пољима математке, физике, инжињерства и астрономоје су неизмјерни, али колико год он генијалан био околина га је сматрала лудим. Иако су позната његова достигнућа која су помакнула границе науке, Архимеда је осуђивала неписмена, лицемјерна околина. Када су Римљани опсједали Сиракузу, тај „луђак“ их је уз помоћ свог генијалног ума и до тада невиђених ратних стројева одбранио од окупатора. Али у једној сличној опсади, када је Архимед замишљен цртао кругове у прашини свога врта и покушавао доказати математичку теорију, Римљани су освојили Сиракузу и дошли до њега. Легенда каже да је Архимед замишљен рекао војнику „Не дирај моје кругове“ и та га је реченица коштала живота.
Албатросима је ускраћена слобода, живот, прилика да се до краја остваре и испуне свој циљ. Њихова крила им сијече околина која не може да схвати њихову посебност. Требамо прихватити албатросе такве какви јесу, јер су то јединствена бића.

Наталија Лебед III-1

ЛИСТ

O, ЛИСТУ, ШТО НА ГРАНИ СТОЈИШ
ПАЗИ, ИДЕ ПОСЉЕДЊИ ПОВЈЕТАРАЦ
НЕМОЈ ДА СЕ БОЈИШ!
ОБОЈЕН ВАТРОМ
ОКУПАН ЗЛАТОМ,
СА ТАКВИМ СЈАЈЕМ
ВАЗДА ЖИВИШ!
У НЕКОЈ КЊИЗИ ИЛИ СЛИЦИ,
У НЕКОЈ ПОРУЦИ ИЛИ ПРИЧИ.
НЕКОМ СТИХУ ШТО СЕ ТОБОМ ДИЧИ,
СА ТАКВИМ СТАСОМ
ТО ТИ И ПРИЛИЧИ!
ЗА НЕКОГ СИ СВИЈЕТ ЧИТАВ
НЕКОМ САМО БИЉКЕ ДИО.
ЗА НЕКОГА СПОМЕН ДРХТАВ,
А НЕКО БИ ТЕ РАДО СНИО!
АЛ’ НЕ МАРИ ЗА ТЕ СТВАРИ,
СУНЦЕ ТВОЈ ЈЕ ДРУГАР СТАРИ!
ПОВЕШЋЕ ТЕ У СУТОН ЦРВЕНИ
ДА СВОЈИМ СЈАЈЕМ ЈЕСЕН ОБОЈИШ.
ДА СЕ ТАКВОМ ПРИЗОРУ РАДУЈУ ЉУДИ
У КОЈИМА ЈЕСЕН ЈОШ ЦРВЕНИЛА БУДИ,
ШТО ВАЗДА ЗА СРЦЕ ШТИПА
И ОБРАЗЕ ОБАСИПА!
КО СВАКА КАП КИШЕ
ШТО СЕ НИЗ ПРОЗОР БРИШЕ
И КРИШОМ ТУЂЕ ИНИЦИЈАЛЕ, ВЈЕШТО ПИШЕ!

Бојана Кончар II-1

МИНЕ

Рат. Бијег, страх и трепет.
Народ за туђе интересе гине
Када се јединства на ратне стране раставе
Од тога свега нам остају сузе, јецаји и мине
И крвљу војничком упрљане заставе.
Рат. Бијег, страх и трепет.
Биједан се човјек свом комшији супротставља
Гази, руши ,убија, без кајања, страха и срама
А свом сопственом дјетету у наслијеђе мине оставља
Мине, прекривене шареним пољима и ливадама.
Мине. Убице. Ћутљиве кукавице.
Опазе нас и наше присуство осјете
Пажљиво прате наше најситније покрете
А кад корачамо пропланцима, не знамо шта оне слуте
Да нас ране? Да нас убију? Оне о томе ћуте.
Мине. Убице. Ћутљиве кукавице.
Боримо се против њих, али нас вјечно нападају
Грешке из прошлости оне чине живима
А кад нам донесу зло, кад недужни страдају
Сви се ми подједнако осјећамо кривима.
Мине. Необазриве убице, смртоносне комшије
Још увијек нам задају муке
Њих не заустављају споразуми и постигнут мир
Оне ратују са нама и кад пружимо помирења руке
И данас реагују на наш најситнији покрет и додир.
Мине. Необазриве убице, смртоносне комшије.
И кад закопамо ратне сјекире, сукоби престану
Оне нас из утробе земљине посматрају и гледају
И кад ишчезне мржња, фронтови нестану
Оне нам припремају крајњи бол и издају.

Селма Будимлић II-1

ПОНОСНА ПЈЕСМА

Знаш ли ко си и зашто круну носиш?
Ти си Србин носи је часно
Главу горе
за идеале гини страсно!
Врх Маглића над Српском се диже,
он ти каже усправи се још више!
Трпио си, тлачен био,
али часну побједу донио.
Ричу звијери, гризу те и данас
ал' стани мирно и не пусти болна гласа.
Вријеме ће учинити своје
И отјерати душмане твоје.
И усред вјетра, грома и олује
химне ће твоје вјечно да брује.
Ријеке пуне крви теку
И путеве нам сијеку.
Капље крв наших јунака
још од Старине Новака.
Не дај душу Лазара,
душу великог нам владара.
Знаш ли што су Срби
страдали на Косову пољу?
Да би у вјечна небеса
Дигли душу своју.
Тако и ти чувај понос свој
а затим се прекрсти
и буди увијек спреман да
у нови кренеш бој.

Данијел Видачак II-3

МОЈА РЕПУБЛИКА СРПСКА

Поштовани, Ово писмо пишем свима вама који желите да сагледате свијет из угла једног ученика, држављанина Републике Српске. Република Српска је моја отаџбина, земља по којој су ходали моји преци и по којој ја ходам. Моји коријени потичу из далеке Галиције, дијела данашње Украјине. Давне 1898. године вођени надом у бољи живот, моји преци су дошли у срце Балкана. Имали су прилику основати своје породице у тадашњим развијенијим државама, али они су своје свјетло видјели на просторима данашње Републике Српске. Нада у боље сутра гријала им је срца и дала снагу да изграде своје огњиште на мјесту гдје са својом породицом и ја данас живим. Нажалост, године које су прошле донијеле су са собом велике промјене. Иако много волим своју отаџбину, морам је критиковати. Напредак на овом богатом, плодном тлу онемогућила је стална промјена власти. Стална жеља власти за што већим материјалним богаћењем довела је до слабљења грађанске класе и појаве великих економских криза. Због малог броја фирми и лошег пословања, многе породице су остале без икаквих примања. У потрази за бољим животом породице напуштају своја огњишта и одлазе у непознати свијет. Наша вољена Република Српска остаје без младог становништва на коме се заснива будућност. Школе остају без ученика, фирме без радника. И зато молим све вас који читате ово писмо да ми се придружите и да нашу отаџбину учинимо бољим мјестом за живот! Не заборавимо да су наши преци уложили све, па чак и своје животе, у земљу којом ми данас ходамо. Оставимо у заоштавину нашим потомцима Републику Српску као идеално мјесто за живот. Ја сам ученица која жели знањем да побољша свијет у којем живи и да докаже свима да и наша република има наде и потенцијала за бољу будућност.

С великим поштовањем,
Наталија Лебед